Na velićina i uloga kua obrazovanje ima vo islamski koncept življenja kažuje i sama prva objava pejgamberu Muhammedu savs.
Prf laf koj on, savs, ćuf je: „Ikre!“ odnosno „Ući!“. Oja znje skoro svaki musliman ali denešno vreme ni kažuje da sme zabrajlje da go praktikujeme.
Islamski autoritet, Ebu Hamid El Gazali uvodno poglavlje kapitalnog dela Ihja Ulum-id Din (Oživljavanje islamskih nauka) go posvećuje vrednostima traženja znanje kao i vrstama znanja.
Na prvo mesto je znanje za vera, njegove šartoj, ispravno verujenje i praktikujene deka oja znanje dava odgovor na svrha života zbog kua je evljat prvogo insana Adema a.s. daden na dunjava.
Sve druge nauke a za kuje deneska veljime da se „sekularne“ ( medicina, književnost, geografija, fizika, hemija…) zapravo se raćunajet i ka verske. Oni se vo forma ibadeta ako se primenet vo ime Allahovo dž.š. radi poboljšavanja životi ljuđim i radi objašnjavanja Njegovih zakona.
Klasična nauka vo islam poćinje so Pejgambera savs. ka prvogo ućitelja koj zimaf znanje i autoritet da podućava od Allaha dž.š.
Ilm go prenesuaf svujem ashabim, kuje nakon šo on poćinaf nasljedilje njegof autoritet da prenesujet podocnem generacijem.
Od oja se viđi da oni smatralje da ispravno znanje mora da ima izvor i ne može da dojde „od nigde“.
Zbog vakvo njiino razbiranje, roden je poseben koncept koj je jedinstven islamu, a tija je tzv. „isned“ odnosno lanec prenosilaca. Generacije nakon ashabi zimalje autoritet od svuje ućitelji ćije isnedi idualje do samogo Pejgambera as.
Ka rezultat od ovaja metodologija, rane musljimani oformilje posebne institucije vo kuje se sticalo visoko školstvo – a tija je univerzitet.
Institucija kua deneska poznavame ka univerzitet zapravo poćela ka nekua vrsta formalne saradnje između ućitelji i ućenici, a se odvijala vo đamijske prostori, pa od tujka i sam laf na arapski za univerzitet je „džamija“.
Pa i će nas se prenesof vo taja forma deka se same đamije mesta će šo se dobiva znanje od hođa (šo na perskijski znaći ućitelj).
I den deneska, najstare univerziteti kuje ne prekinalje so rabota se naođaje vo arapske zemnje. Dva vakva najpoznata univerziteta se Karavijin vo Maroko (koj je priznat ka najstar univerzitet šo još postoji – osnuan 859. god.) i El Azhar vo Kairo – osnuan 972. god. Na druga strana, prf univerzitet vo Evropa će se pojavi vo Bolonja 1088. god.
Ka šo se širila musljimanska civilizacija na istok i na zapad i postanuala posofisticirana, a i broj musljimanim ka šo gim se povećavaf, poćela nekua vrsta reorganizacija same institucije, take da se javilje i posebne namenske objekti vo kuje bi se dobivalo obrazovanje.
Naravno, đamija još će zadrži centralna uloga kua pruža temelj znanja, take da vo nja se odvija i mekteb (će nas mejtep), osnovno obrazovanje kuje ukljućuje izućavanje osnovno znanje za islam: terbijet, ahlak, ilmihal (će nas iljmuarće), pesmice, harfoj, osnovno matematićko računanje, a obićno završualo so isterujene hatme ćija završna faza bila ceremonijalno propratena obićno na Lejlet-ul Kadr (će nas Kadr-đeđe).
Deca kuje imalje mogućnost i volja da nastavet obrazovanje bivalje praćane vo medresa kua vo tija vreme postanala institucija visokog obrazovanja vo poseben građevinski objekat. Vo nji se izućavalje povisoke islamske i druge nauke: akaid, kiraet, fikh, šerijat, tefsir, hadis, kelam, književnost, aritmetika, geometrija, astronomija, medicina itd. zavisi od kapacitet od medresa do medresa.
Softa odn. medresant ka će uspešno naući sve propišane nauke dobiva iđaza tj. diploma kua mu je ujeno i priznanje da naućif i ka šo trebe razbraf nauke i da je kompetenten da ge prenesuje drugem i da se bavi so profesija za kua ućif.
Od oja se viđi da musljimani zapravo izmisljilje univerzitet i diploma.
Štoviše, ne bilo davano za pravo nestrućnem pojedincim da tumačet nauke (pogotovo verske) na svua ruka. Sticanje versko znanje je dlvg i mukotrpen proces koj zahteva mlogu vreme, goljema posvećenost i formalno priznanje od autoritet (gore-spomnat isned).
Vo klasićna islamska civilizacija ( Abasijski i Osmanlijski hilafet – od prilike od VIII do XVI vek ) obrazovanje bilo dostupno svim, kako muškem take i ženskem, kako fukarem take i zenginim.
Vo isto vreme vo Evropa ne postojala tzv. socijalna mobilnost, take da ako je nekoj roden vo siromašna familjija, nemaf priljika da bide praten vo školo deka bilo samo za povisoke društvene klase.
Jeden putopisac vo 11. vek tvrdif da ućif i slušaf dersoj od preko 900 ućitelja i 80-90 ućiteljice. Tija bilo vreme vo kuje Ummet vodif glavni laf vo nauka i kultura, i vo kuje najjake naućne institucije se naođalje vo Medina, Kufa, Damask, Kairo, Bagdad, Kordoba, Semerkand, Buhara, pa podocna Konja, Bursa, Istanbul itd.
Musljimani kuje ućilje vo oja institucije doprineslje ne samo verskem naukem ( ćije goljeme učenjaci pišualje i preko 200 knjige ponaosob ), nego i medicina, mehanika, optika, hidrolologija, hemija, istorija itd.
Sve oja go razbiralje ka podsticaj od sam din-i-islam, a ka šo je poznato, vo vera traženje znanje je farz svakomu koj šo je vo mogućnost.
Poznato je da vo toja period ućenici dobivalje stipendije, a profesori plate od vakuf ilji od sultana ilji od bogate pojedinci, a plate poznatem profesorim gim bilje ka deneska poznatem fudbalerim.
Isto je poznato da i žene držalje dersoj, a jene od popoznate se Sejida Nefisa kua ućila imama Šafija, ka i Lubna od Kordoba kua bila ćujena matematičarka.
Znanje neje samo ibadet, nego je i hizmet ( usluga ) svim ljuđim. I verske i „sekularne“ nauke omogućavaje poubaf ahiret i dunjaluk. Jene ne iskljućujet druge, obedve se prekopotrebne.
Vo svua knjiga Razumevanje prioriteta, šejh Jusuf el Karadavi, slikovito ni objasniv metoda traženja nauke. On velji da ako vo nekuje mesto imaje hođe a nijeden doktor, farz-i kijafe (kolektivni farz) je da zajednica prati nekogo da izući medicina. Isto važi i za druge za život potrebne zanaeti i profesije.
Naš nemar prema nauke i donesof ummet vo hal vo koj šo se naođa.
Naš pejgamber Muhammed savs. ne zaslužif njegof ummet da bide vo gafljet (nemar) niti da bide mazlum (potlaćen) niti da zavisi od tuđa sadaka. Sve oja je posledica zapostavljanja obrazovanja i kulture razmišljanja.
Zar islam ne došof da istera đahiljijet (neznanje)? Stoga, od goljem hajr je podsticanje i finansijsko pomožujene ućenici vo sticanje znanje, deka se aljimi, ka šo velji hadis-i šerif, nasljednici od pejgamberi.
Takijuddinova observatorija vo Istanbul, 16. vek.